Stih dana

Zato, kroz njega, uvek neka prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koji ispovedaju njegovo ime.

---

**Олтар живих уста** У рушевинама древног храма, дим спаљених жртава одавно је престао да се пење — али олтар није угашен; он је *премештен*, смештен унутар самог дисаја сваке верујуће душе. Похвала није само емоција коју осећамо на срећне дане, већ *жртва* — нешто што се приноси управо када нас нешто кошта, када туга притиска груди и захвалност мора да буде *изабрана* а не само осећана. Уста која признају Његово име у тами врше чин дубоке свештеничке храбрости, изјављујући да је стварност већа од наше патње и да Бог остаје достојан чак и када околности шапате другачије. Ово је литургија откупљеног срца: не представа за удобне тренутке, већ континуирана, скупа, *славна* жртва — род који расте не из лакоће, већ из корена који дубоко пију из извора вечне благодати.