Stih dana

Pozovi me u dane nevolje; osvobodiću te, i ti ćeš me proslavljati.

---

U peći naše najdublje agonije, Bog ne stoji na distanci kao pasivni posmatrač — on stoji kao *poziv*, sa raširenim rukama, pozivajući nas da se jauk ašimo umesto da se srušimo u sebe. Nešto duboko nežno postoji u ovoj božanskoj naredbi, jer samo ljubavni Otac bi mogao transformisati našu očajnost u vrata zajedništva. Spasenje koje obećava nije samo bekstvo od okolnosti, već vaskrsenje duše koje se prirodno izliva u molitve — kao da je pohvala vrlo potpis ostavljen na svakom životu kojem se dodirnuo. Naše kušnje, tada, nisu napuštene pustoši već sveta pragovima, gde slabost postaje upravo jezik kroz koji slava ulazi u svet.